Почетна Друштво Свети Краљ Стефан Дечански у веровањима и легендама

Свети Краљ Стефан Дечански у веровањима и легендама

by Stefan Milanovic

Међу легендама и митовима о владарима и светитељима европских народа, они који говоре о српском краљу Стефану Дечанском ( 1276 – 11./24. 11.1331)  заузимају истакнуто место.  Краљ Стефан Дечански је не само код Срба, већ и код других Јужних Словена, од свих владара  Средњег века најпопуларнији краљ светитељ и познат је у народу под именом као Дечански, Св. Краљ, Св. Стефан Дечански, краљ Дечански, Стефан Дечански – Мрата,.
Након смрти Стефана Дечанског, око лика овог нашег владара трагичне судбине и великог дела  исткан  је читав један свет легенди и веровања, спонтано изникао у народу.

Мит, легенда и култ мученика Стефана Дечанског, ослепљеног од стране оца и у старости задављеног од стране сина, краљевића Стефана Душана, доцнијег најмоћнијег цара на Балканског полуострву  половином XIV века, засенили су историјску личност владара – хероја победоносне битке над Бугарима код Велбужда 1330.  и сврстали га међу најлегендарније владаре и митолошке хероје Европе средњег века, славећи га као великог хуманисту према болнима, немоћнима и сиротињи и уопште страдалницима.
Код Вукановића* налазимо легенду Свети Стефан Дечански брани манастир Дечане од турске војне најезде, која каже:
,, У старо доба, силна турска војска навалила је на манастир Дечане, где се био сабрао српски народ у збег, тражећи спас од турске силе. А тада, црквена врата су се отворила и из манастирске цркве изашао је један старац у златном орнату, дуге и беле браде, са крстом у десној руци и стаде код источника пред црквом. Истодобно, старца окружи група витезова са бојним копљима, а један витез који је имао виловита коња са исуканим мачем, стао је са десне стране поред старца. 
Ово су гледали и Срби и Турци, и од страха попадаше на земљу.  
Старац прекрсти крстом на све четири стране, и уз то благо рече, обраћајући се турским ратницима: 
,,Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ, оставите на миру! „
Избезумљени Турци окренули су коње и побегли.
Након тога и старац и витезови који су га окруживали, нестали су. 
Старац је био Свети краљ Стефан Дечански, а витез са његове десне стране Милош Обилић. „


Колико је било јако веровање у моћ светог краља  можда најбоље говори ‘ књига’  коју је 1804, уочи Првог српског устанка, црногорски владика П.П. Његош послао игуману манастира Дечани, а у којој не тражи другу помоћ за устанак већ да се свете мошти и остале реликвије Дечанског сачувају на сваки начин:
,, Преподобни оче и брате Данило, игумане дечански и сродствениче,
Ове године имамо намереније ми Црногорци и са београдске стране Серби, оћемо скочити на оружје на оружје против наших врага Турака ако можемо и вас да избавимо, него ти гледај сачувати светог краља кивот са свете моштија и крстове и све ствари црковни…Ако ли не можете да сачувате ствари а ви и донесите на Цетиње.“ ( С. Ристић: Дечански споменици, Београд 1864.)

Крунисање Стефана Дечанског, литографија Анастаса Јовановића

Легендарно – митолошка прича о чудесном исцељењу Стефана Дечанског, коју је забележио и Вук Караџић, говори о чудесном исцељењу Стефана Дечанског:

,,Срби приповедају, да је Дечански краљ/пошто му је отац извадио очи и обесио их на концу више градскијех врата/изашао слијеп у шетњу иза града Призрена. Ту га је опазио Свети Архађел и сажалио се, ,,па се створио у орла и долетео, те украо његове очи изнад врата  даровао му их, рекавши: ,,Одечи очи!“.
,,Онда је краљ прогледао, а на оном мести начинио Дечане.“ 

Хрватски научник Томислав Маретић је крајем XIX века записао да не зна шта значи реч одечи коју је Архангел рекао Стефану Дечанском, као да ни Ђура Даничић ,, не бележи етимона, а у своме Рјечнику  књижевних старина српских биљежи је различито. Аналогно томе, наводимо тумачење ове ријечи, које смо забележили у Морачана и Ровчана у Црној Гори; наиме, у житеља ових племена, када се људи обуку у скупоцено и старовремено рухо а наките оружјем и ордењем каже се: ,,Одечио се, мајко мила!“ Ако бисмо применили ову аналогију на тумачење митолошке легенде о Дечанском, када му је СВ. Арханђел даровао украдене очи с градских врата града Призрена, рекавши: ,,Одечи очи!“ то би значило да се слепи Стефан Дечански украси очињим видом, којим га је на овај начин светитељ обдарио; да одене и украси очи своје видом.“

Григорије Цамблак, биограф Дечанског, у Житију пише да је Св. Стефан Дечански повратио вид посредством Св. Николе лично.

За  чудесно исцељење Дечанског  везује се веровање о његовим исцелитељским моћима које прати овог светитеља.

Након смрти великих и знаменитих личности, према древном веровању многих старих народа у свету и у хагиографској књижевности, дешавају се необичне природне појаве, а са том појавом срећемо се и у веровањима везаним за Стефана Дечанског.

Легенда о небеском светлосном знамењу изнад манастира Дечани с краја XVIII века –   Наиме, када је игуман дечански отишао на хаџилук у Јерусалим  1749. године,  а у манастиру Дечани остао поп Сава на служби, десило се следеће ‘знамение  божје на небеса“ уочи св. Луке, на небу се појавио огањ над црквом, од истока ка западу, као сноп велики “оде  до Пијеша, онда пуче, све се Дечане потресе. Сва дечанска црква је сијала као сунце“  * (Л. Нинковић, Чудеса Св. Стефана краља Дечанског, Сремски Карловци, 19229, стр 8, 12,  26 – 27)
Ту је и легенда везана за место тамновања и смрти, Звечан –  Легенда о небеским светлосним знацима изнад града Звечана 1912. године уочи Балканског рата.
У Звечану на Косову  постоји живо народно предање које говори да су у току 1912. године, уочи српско – турског рата  ,,ишли знаци преко небеса, преко Звечана.  То је било као сноп звезда падалица.“   Звезде су ишле  од  ,, дувара звечанског, зидине града Звечана, па ка небеса, на сваку страну.“
,,То су били знакови просвећенога тела Дечанскога. Ту се мучио, и сада давао знакове, који су предсказивали  ускоро ослобођење од Турака,“
  забележио је маја месеца 1937. у Косовској Митровици Татомир Вукановић.

Легенда о Стефану о Стефану Дечанском као база за ходочасничке походе на Овче поље, Звечан и манастир Дечани –
Сва три наведена места вековима су спадала  у сама жаришта легенде и мита о Стефану Дечанском, и то:
– Овче поље: по предању је место на коме је Стефан Дечански ослепљен а потом га је ту повратио од Св. Николе.
– Звечан: по предању место на коме је заточен у тамницу, а потом и задављен, а ту је био сахрањен и његов брат Константин, који је погинуо у братоубилачком рату, у коме га је победио управо Дечански; касније је канонизован.
– Манастир Дечани, велелепна задужбина Стефана Дечанског, ‘коју је он подигао у славу Пандократора, а себи за задужбину ‘ (Вукановић)

Ходочашћа на Овче поље:  пред црквом Св. Николи на Овчем пољу налази се извор, на коме је, по предању, Дечански умивао своје очи пре него што  му је  Св. Никола у лику арханђела повратио вид.  На Овче поље ходочасте болесни од очију, али и они који пате од других болести

Ходочашћа на Звечан – До Другог св. рата  српски обичај је био да становништво околних насеља на Ђурђевдан, рано ујутру,  ходочасти на Звечан. Осим на Ђурђевдан, ходочастило  се  и на дан Св. Краља Стефана Дечанског, 11. новембра, и то ујутру.
Ходочаснички поход се врши цркви,  где је, по предању, Стефан Дечански после  задављења опојан. Ходочасници ту колач, (славски хлеб) , прелију вином.
Вукановић је  1937. у Косовској Митровици забележио:
,,Извесни ходочасници у црквици на Звечану записују своја имена  или само иницијале, у камену уклесано или црном бојом записано.“
У близини  звечанске црквице налази се друго место, тамница.  Ту је, према предању, као млад кнежевић Стефан Урош III тамновао и ослепео и као краљ, завршио свој живот, ту је задављен.
Ходочасници походе и ово место. “ 

Ходочашћа у манастир Дечани –  Не зна се кад су почела ходочашћа  у Дечане али ,,не пре канонизације Стефана Дечанског, пред крај прве половине  XIV века., да кроз шест наредних векова не јењавају. “
После Другог св. рата посете манастиру Дечани имају углавном туристички карактер.
У манастиру Дечани ходочасници су се бавили од пет до петнаест дана
Ходочашћа у манастир Дечани у прошлости, а посебно у XVIII  и XIX веку, свакако су била значајна; долазила су одмах после ходочашћа у Јерусалим и Хиландар, па је тако остало записано да је ,, Хаџи Михајло Погачаревић из Врања 1848. са целом својом породицом ишао на ходочашће у манастир Дечане; 1852, са пет чланова своје породице, ишао је на ходочашће у Јерусалим; 1853. са своја два сина ишао је у Хиландар; 1857. опет са целом својом породицом и 34 поклоника из Врања, поново ишао у Дечане.“  (Хаџивасиљевић, Поклонства Светом краљу, стр. 452

Занимљива литература у вези са овом и другим темама наше етнологије:

*Татомир Вукановић: Чудотворци и владари свеци, Срби на Косову III
Бранислав Нушић: Косово,  библиотека Баштина, Просвета
Тихомир Ђорђевић: Наши народни обичаји
В. Петковић: Преглед Цркава кроз повесницу српског народа