Почетна Актуелно Када је он умро, чинило се да са њим умире и Србија: Прича о заборављеном јунаку војводи Вуку (ФОТО)

Када је он умро, чинило се да са њим умире и Србија: Прича о заборављеном јунаку војводи Вуку (ФОТО)

by Stefan Milanovic

На данашњи дан пре тачно 103 године погинуо је један од највећих српских ратника и војсковођа. Српска историја је имала много непокорних бораца, али је Војин Поповић ипак био степен изнад свих. Србима је ипак познатији по свом страшном надимку – војвода Вук, и био је немилосрдан према непријатељима, а прави пример свим својим војницима. Укратко, био је страх и трепет за све непријатеље српског народа.

Војин је рођен 9. децембра 1881. у Сјеници, а убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац где је похађао школу. Разлог њиховог пребега у Крагујевац из Сјенице, која је тада била под Турцима, је чињеница да је Војинов отац затворен после спаљивања Пашиног конака за који су Турци оптужили Србе. Сви виђенији Срби у Сјеници су тада ухапшени, бичевани и мучени на разне начине.

Тај догађај је обликовао младог Војина који је и сам изјавио: “Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!”.

Док је Војин био дечак, у Крагујевац се доселио четнички војвода Мицко Крстић, стари борац против Турака на простору Старе Србије, и његове приче пресудно су утицале на Војинову одлуку да ступи у војску и да се посвети развоју четничког покрета у Старој Србији.

Определио се за војну каријеру. 3. новембра 1901. године завршио је војну академију и постао потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против турака на Челопеку и Козјаку.

Један од његових војника сведочио је да се војвода “никада није сагињао када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно – шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци…”

Након младотурске револуције се враћа у Београд. Због ратничких успеха био је обожаван у престоници, о чему сведочи и чињеница да су биле израђиване разгледнице са његовим ликом или са сликом његове чете.

Био је члан организације “Уједињење или смрт”, познатије као Црна рука, и обављао је улогу је чувара њеног архива.

После герилске борбе са Турцима и Бугарима у Старој Србији (данашњој Северној Македонији), уследио је период још крвавијих балканских ратова и Првог светског рата. Учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. У Кумановској бици, је већ првог дана, Вуков одред заједно са Седмим пешадијским пуком, одолео нападу главнине турских снага. Наступао је и као претходница Коњичке дивизије под командом кнеза Арсена Карађорђевића, најодликованијег официра у историји Србије. Заједно са четницима Василија Трбића борио се успешно у кланцима планине Бабуне, након чега су ушли у Велес. У Другом балканском рату командовао је Добровољачким одредом.

Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом светском рату да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. Први њихов задатак је био да успоре кретање Осмог аустријског корпуса, што су извели успешно с обзиром да је аустријски командант извештавао: “Осми корпус изнурен до исцрпљености своје снаге, стигао је 13. августа, тек увече, код Новог Села, а требало је стићи 12. августа ујутру… Наишао сам на отпор комита, који се као муња појаве, па исто тако муњевитом брзином ишчезну…”

Тог дана војвода Вук је издао наредбу: “Непријатељ на нашем делу фронта не сме да се одмара”. Наредних дана честе су биле битке прса у прса, бајонетима, ножевима и ашовима, а војвода је своје четнике, међу којима су најстарији били у раним тридесетим годинама, лично предводио. Раме уз раме са њим борио се и његов рођени брат. Када је, након протеривања непријатеља преко Дрине, позвао заробљене Србе из Аустроугарске да се придруже његовом одреду, њихова незаинтересованост толико га је разбеснела “да је левом руком једном Србину који се побунио отчупао уво.”

Уследиле су битке на Гучеву, Мачковом камену и Колубари. Врховна команда је 1915. године формирала два Добровољачка батаљона од по 4.000 војника којима су командовали Војвода Вук и Војислав Танкосић. У Вуковом одреду били су добровољци који су допутовали из САД и Канаде захваљујући ангажовању Михаила Пипина и Владике Николаја. Многи од њих никада пре тога нису крочили у Србију. Након погибије Војислава Танкосића његови добровољци придружени су батаљону Војводе Вука. Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Кад је образован Солунски фронт, први одред који је кренуо у борбу, био је одред Војводе Вука. “Борбе су трајале свакодневно, често су на добро утврђен митраљез, нападали четници са бомбама, док је ноћ доносила борбе ножевима… У бици на Кајмакчалану пресудну улогу одиграли су четници, јер су у одсуству маказа за жицу, голим рукама покидали жичане ограде у одсудном нападу. Губици су били велики, односно трећина одреда је била ван строја.“

У међувремену, након опоравка војске на Крфу, повела се прича о одговорности за слом и катастрофу. На мети су били представници власти који су највише страховали од Аписа и осталих чланова Црне Руке. Знајући да Аписова снага лежи у официрима који су му били верни, Војводи Вуку (као и другим црнорукцима) давани су задаци који се могу описати само са “Послат у смрт”. Међутим, Вук и њих изводи успешно.

Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима севернозападно од села Груништа, у јуришу на Старавински вис 29. новембра 1916. године у 35. години живота. По сведочењу командира Милорада Милосављевића Бурде: “као већ рањен у леву руку, спустио се Вук у заклон, да му превију рану, када га је други метак погодио са десне стране, право у срце.”

Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи – била је то и смрт његовог одреда. Преживели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Брдо је било освојено а Бугари протерани. Када је погинуо имао је чин пешадијског потпуковника српске војске.

Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду. Колико су га његови војници волели, говори и писмо једног војника упућено породици: “И смрт ће сама моја бити немоћна да ми стиша бол за таквим дивом какав је био Војвода Вук.”

Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супротстави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.

Чувена наредба војводе Вука
“Дакле, ја тражим од својих четника да ме никад не лажу, да се не шале да што украду, да не траже од ове сиротиње да им нешто кува и пече за јело, без мог одобрења. Све што се за чету узима, ја морам знати и то се мора платити. Свако моје наређење мора се без размишљања извршавати. О храбрости нећу да вам говорим, јер чим сте овде, знам какви сте у том погледу. Онај ко умакне и обрука се, знајте неће добро проћи. Између себе не смете се свађати, грдити и мени тужакати. А ово је најглавније и добро упамтите: жене и одрасле девојке не смете ни погледати. Са њима не смете ни разговарати. Јесте ли разумели?! Ви сте мутави за женску чељад. Ако вас што жене питају, не одговарајте, а ви немате потребе ништа њих да питате. Увек има понеки мушкарац, па се њему обратите. За ког дознам или приметим да што противно овоме учини, убићу га. То вам је све. Мене мрзи да понављам, зато кад неки нови четник дође, ви га упознајте са овим што рекох.”

Izvor: Mediji