Почетна Колумна После Вучића Србија неће имати шта да „предаје“ на Косову

После Вучића Србија неће имати шта да „предаје“ на Косову

by Stefan Milanovic

Председник Србије Александар Вучић у програму српског телеканала Prva изјавио је недавно да Београд ни у ком случају неће признати независност Косова до априла 2022. године, тачније до одржавања наредних председничких избора. Шта ће бити после, о томе ће одлучити српски народ, истакао је он.

Александар Вучић воли да понавља да док је он председник, неће бити признања независности Косова, јер српска јавсност ни за тренутак не би смела то да заборави. Уз то, треба подсетити грађане шта ће се десити ако на изборима 2022. године они буду гласали неправилно и ако буду одабрали неког од Вучићевих опонената из редова „демократске опозције“. Актуални председник ретко пропушта шансу да подсети на чињеницу да су многи опозициони лидири раније заузимали дужности у влади демократа и непосредно учествовали у „предаји“ Косова и Метохије, а сада, у случају повратка на влст, они ће једноставно довршити своје мрачне послове и потписати формално признање независности јужне српске покрајине.

Нико не зна како би се понели опозициони политичари, када би се неко од њих на основу резултата избора 2022. године нашао на челу државе. Али у датом случају тешко да је Вучић изговорио чаробне речи о непризнању Косова, оријентишући се на председничку камању, која, уз то, још није ни започела. Пре би се рекло да му је било потребно да одвуче пажњу јавности са другог догађаја, који је слабо био представљен у српским медијима које контролише држава, пошто би то могло да доведе грађане до помисли да ће прозападној опозицји после 2022. године мало шта остати да преда на Косову у Метохији у случају победе на изборима, пошто се актуална власт и тако за много тога побринула и сама.

Реч је о преласку компаније дистрибутера електричне енергије сепаратистичког Косова KOSTT под контролу албанског оператера OST, о чему је 14. децембра саопштио премијер Албаније Еди Рама. Према његовим речима, у јединствени енергоблок са Албанијом ушла је електрична мрежа Севера Косова и Метохије, насељеног претежно Србима, коју је раније снабдевао српски оператер „Електродистрибуција Србије“. Услови за тај прелазак су били створени још 2013. године, када је српска страна уз посредништво ЕУ подписала у Бриселу низ споразума са косовским сепаратистима, између осталог и о управљању електроенергетском инфраструктуром. Тада се Београд обавезао да ће подржати учлањење оператера сепаратистичког Косова у Европску мрежу дистрибутера електричне енергије (ENTSO-Е). Тиме су спрске власти фактички признале постојање независког косовског система за дистрибуцију електричне енергије, што су касније искористиле и Приштина, И Тирана, потписавши крајем 2019. године споразум о формирању косовског контролног енергетског блока у Тирани. При томе треба напоменути да су Бриселски споразум потписивале управо актуелне српске власти – Александар Вучић је тада био министар одбране и први потпредседник владе, а такође је лично учествовао у преговорима са Приштином у Бриселу и присуствовао потписивању документа у белгијског престоници.

Исте те 2013. године био је потписан додатни споразум, којим су регулисани односи Београда и Приштине у области енергетике. Било је договорено да ће Србија у складу са законима сепаратистичког Косова отворити два кћеринска предузећа, која ће управљати мрежом за дистрибуцију електричне енергије на северу покрајине, али ове договоре Приштина је једноставно игнорисала, као и већину других обећања спрској страни. Од 2013. до 2020. године прошло је прилично времена, и Александар Вучић је имао довољно могућности да тражи испуњење датог споразума. Али он више воли да понавља да Србија не може никако да натера САД и ЕУ да промену свој став подовом Косова, које је за њих независна држава. Прилично је очигледно да би сваком лидеру који се придржава таквог става тешко било да учествује у преговорима о болном и компликованом питању као што је сецесија дела територије своје земље, и тим пре да тражи испуњење некаквих услова, полазећи од националних интереса.

Пошто је електроенергетски систем Косова и Метохије, по речима Едија Раме, у потпуности прешао у руке Албаније, Вучић се у Београду састао са представницима косовских Срба. После састанка била је планирана конференција за штампу, али Канцеларија за Косово и Метохију Владе Србије ограничила се само званичним саопштењем, у којем је било речено да ће детаљи преговра бити познати јавности у року од 72 сата – за то време биће обављене консултације са представницима међународне заједнице.

О детаљима састнака у Председништву српска јавност до дана данашњег ништа не зна, мада је прошло већ много више времена. Али зато је у том тродневном року Вучић стигао да изјави да он неће признати Косово до наредних председничких избора. И по свему судећи он ће то обећање и испунити, макар из тог разлога што је сепаратистичко Косово ових дана потпуно остало без власти. Прво је почетком новембра, пре него што ће изаћи пред суд у Хагу због оптужбе за ратне злочине и злочине против човечности, оставку поднео председник Хашим Тачи. Ових дана уставни суд Косова донео је одлуку да је процедура гласања када је Авдулах Хоти изабран за премијера била незаконита и зато влади престаје мандат, а на Косову ће бити одржани ванредни парламентарни избори. Политичка криза која је одавно била на помолу, очигледно неће дозволити сепаратистима у Приштини да се позабаве потписивањем „свеобухватног споразума о нормализацији односа“ са Београдом и зато је председник Србије, можда и нехотице, навео потпуно могуће рокове свог непризнања Косова.

Али без обзира на све то, Европска Унија неће Вучићу дозволити честито да одахне. Већ 23. децмебра прес-служба ЕУ изјавила је да Брисел прати дешавања на Косову везана за одржавање ванредних парламентарних избора и да ће се чак и у тим условима дијалог Београда и Приштине наставити. Очгледно да ЕУ жури да изнуди од Београда признање Косова, истичући „нормализацију односа“ између Србије и њене јужне покрајине као обавезан услов за наставак евроинтеграција. Истина, то напредовање Србије на путу евроинтеграција веома је трновито – не само да се од ње тражи да одустане од дела своје територије, већ је и коначни циљ крајње магловим, узимајћи став водећих земаља Европске Уније поводом пријема нових чланица, посебно из региона такозваног Западног Балкана.

Али док балканске земље покушавају да буду примљене у ЕУ, у региону јача своје позиције друга евроатлантска структура – НАТО. За разлику од сврсисходности проширења ЕУ, у сврсисходност проширења Северноатланске алијансе западни политичари много не сумњају, и у последње три деценије скоро она је у своје редове примила скоро све балканске државе. Остале су само Србија и Босна и Хецеговина, која не може да се учлани у НАТО управо избог става Срба у БиХ. Одвајање Косова од Србије игра важну улогу у плановима за проширење НАТО-а на читаву територију Балкана, пошто са Косовом у НАТО-у Србији ће бити још теже да брани своју војну неутралност.

Индикативно је то да је косовски министар спољних послова Мелиза Харадинај-Стубла 17. децембра у току онлајн-заседања комисије за партнерство организације Јадранска повеља изавила о томе да је Косово одлучно кренуло путем евроатланских интеграција и да „регион неће бити довршен“ док се Косово не придружи Јадранској повељи и НАТО. У том циљу, подвукла је она, Приштина наставља трансформацију својих снага безбедности у праву армију.

Треба напоменути да је у гостима код Александра Вучића буквално два дана пре његове гласне изјаве о томе да Србија неће признати Косово до 2022. године, боравио министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров. У оквору балканске турнеје он је посетио Србију, обишао Гробље ослободилаца Београда и Храм Светог Саве, у чијем украшавању су учествовали руски уметници. Такође он је преговарао са српским колегом Николом Селаковићем и са председником Вучићем. Лавров је у Београду још једном изјавио да се Русија залаже за очување територијалног интегритета Србије и за компромисно решење косовског питања у оквиру Резолуције 1244 СБ УН.

Шеф руске дипломатије је и овог пута рекао све оно што ми већ одавно знамо о ставу Москве по косовском питању. Али још једном се намеће питање зашто Србија, којој је познат принципијални став Русије поводом непоходности поштивања њеног територијалног интегритета, упорно одбија да тражи активније учешће руске стране у преговорима о Косову и Метохији. Одговор на питање каква су очекивања званичног Београда од Москве у процесу регулисања косовског питања прилично тачно је изнела главни уредник Sputnik.Serbia Љубинка Милинчић. Коментаришући у емисији РТС резултате Лавровљеве посете Србији, Миличић је изјавила: „За нас је веома важно то што Русија подржава Србију у Савету безбедности и стално нас уверава да тај став она неће променити. Док ми не желимо да признамо Косово, Русија ће нам обезбеђивати комфорне услове за деловање, зато што ће у Савету безбедности она гласати онако, како ми то будемо желели“.

За све време боравка на власти Александар Вучић је показао да он уме нешто боље од било ког другог српског политичара – уме да купује време. За сада Вучић не жели да призна Косово и да пусти албанске сепаратисте у УН. За то није спремна у првом реду српска јавност, а 2022. године предстоје председнички избори, зато сада није најбољи тренутак за признање, као што није био ни пред парламентарне изборе у јуну ове године. Али Запад има свој дневни ред, и зато он пооштрава притисак на актуелног председника Србије. Добро је што постоји руска дипломатија, која „држи леђа“ српском председнику“ и „осигурава му комфорне услове за деловање“. Истина, не зна се да ли ће Русија када за то дође време, гласати у СБ УН онако како хоће Александар Вучић или неко други ко буде заменио Вучића на тој дужности, с обзиром на то да је и такву могућност он дозволио у програму српске телевизије.

Izvor: https://regnum.ru/news/polit/3150554.html