Почетна Друштво ОБУЋАР КОЈЕМ НИСМО НИ ДО ЂОНА: ВЛАЈКО КАЛЕНИЋ, СТАРА СРПСКА СОРТА, ЗАДУЖБИНАР УПАМЋЕН ПО СКРОМНОСТИ И ПЛЕМЕНИТОСТИ

ОБУЋАР КОЈЕМ НИСМО НИ ДО ЂОНА: ВЛАЈКО КАЛЕНИЋ, СТАРА СРПСКА СОРТА, ЗАДУЖБИНАР УПАМЋЕН ПО СКРОМНОСТИ И ПЛЕМЕНИТОСТИ

by Stefan Milanovic

Стицао је великим трудом, паметним улагањем и стрпљењем. На својој, а не на туђој муци. Све што је стекао, а стекао је пуно, завештао је Београдском универзитету у просветне сврхе. Његов задужбинарски фонд помагао је Трговачку академију, основну школу на Палилули, сиромашне студенте Економског факултета. Рад је обновио 1995. По Влајку Каленићу се данас зове пијаца направљена на његовој земљи, кафана и улица на Врачару. Из његовог гроба расте дивљи бршљан, симбол верности и вечног живота

Постоји једна лепа изрека: „Ако желиш да трајеш, посади дрво, напиши књигу или роди дете.” Можемо слободно додати: oстави задужбину. Задужбинарство у Србији датира од средњег века, када су многи владари градили цркве и манастире. После ослобођења из ропства под Турцима, у време националног препорода у XIX веку, Србија је напредовала у сваком погледу. Цветали су трговина и занати, многи млади људи су се образовали. Бити задужбинар било је питање части и престижа међу угледним Србима тог доба. Задужбинарство је посебну важност имало после Првог светског рата. Много имућних људи је желело да остави неку лепу грађевину или фонд своме отечеству. Посредством фондова су помагали науку, културу и образовање, иако су неки од њих били готово неписмени. Било је, додуше, и ратних профитера који су задужбине остављали на притисак јавног мнења, али су они ипак били у мањини. Значајне задужбине су оставили Лука Ћеловић Требињац, Миша Анастасијевић, Илија Милосављевић Коларац, Сима Андрејевић Игуманов и многи други угледни Срби.

Један од таквих добротвора био је и Владимир С. Каленић Влајко. Рођен је 1851. у селу Мали Мокри Луг, тада у околини Београда. У неким документима стоји да је његово презиме Калинић, па се та грешка поткрала и на спомен плочи која се налази поред бисте на згради задужбине у Светогорској број 12, у Београду. Отац му је био обућар и папуџија. Вредним радом и штедљивошћу стекао је лепо имање. Крајем XIX и почетком XX века у Србији су цветали занати. Добар занатлија био је 

цењен и могао добро да живи од свога рада. Свако ко је био здрав, вредан и штедљив, ко је умео паметно да улаже, могао је да се обогати. Каленићи (отац и син) зараду су улагали углавном у куповину земље у близини Београда. Како се Београд великом брзином ширио, тако је и земљиште које су куповали постајало грађевинско и добијало на цени.
У међувремену, они су се успешно бавили и пољопривредом.
„Током пролећа 1895. године Влајко је излагао на великом сајму-изложби у Београду своју колекцију пољопривредних производа: пшеницу, јечам, овас, детелину, грашак… Али, поред тога, и збирку семена градинарског биља, купуса, келерабе, патлиџана и сл… На неколико места сам наишао на податак да је помагао нашу војску разним намирницама, стоком, па чак и запрежним колима”, пише др Живојин Петровић у надахнутом тексту „Обућар коме нисмо ни до ђона”.

СВЕ У ПРОСВЕТНЕ СВРХЕ

Влајко Каленић се после очеве смрти бавио и трговином, али је и даље његово главно занимање било обућар. Успео је да знатно увећа имање које је наследио. Оженио се лепом и младом Милевом, али, нажалост, нису имали деце. Можда је и то био један од разлога који га је учврстио у одлуци да остави иза себе бројне задужбине. Тестаментом, састављеним 30. јуна 1907, цело своје имање оставио је Србији у просветне сврхе, кроз „Фонд Влајка Каленића, обућара и економа из Београда”.
Имање које је оставио Фонду, састојало се од више плацева у Београду (у Милешевској, Новопазарској, Улици Жоржа Клемансоа), њива, винограда, Каленића гувна. Готово по правилу, није лако остварити племениту намеру, поготову када је реч о великој имoвини. И Влајкову вољу покушали су да оспоре рођаци који су мислили да полажу право на део његовог имања. После дугогодишњег спора, који је окончан у корист Фонда, задужбина је почела рад 1931. године.
Влајко Каленић је цело своје имање оставио Универзитету у Београду, у просветне сврхе. Продајом некретнина добијена је значајна сума новца којом је управљао Одбор задужбине, а од прихода су помагани сиромашни студенти Економског факултета који су се школовали у земљи и иностранству. Из овог фонда помаган је и рад основне школе на Палилули и рад Трговачке академије. После Другог светског рата, у коме је знатан део зграда-задужбина уништен, фондови су изгубили вредност. Многим институцијама, па и Универзитету, у процесу национализације било je одузето право да управљају задужбинама и фондовима. Београдски универзитет, који је између два светска рата био један од богатијих у Европи, од 1997. улаже велике напоре да поврати своје задужбине. Фонд Влајка Каленића је свој рад обновио 1995.
Милева, удовица Влајка Каленића, до своје смрти 1926. живела је у породичној кући у Београду, у Битољској број 12 (данас је то Светогорска улица). Кућа је срушена 1934. године и на том месту саграђена је велика и лепа зграда, Влајкова задужбина. Грађевински инжењер Радослав Тодоровић, инспектор у Министарству просвете, потписао је пројекат за ову зграде. У једној од ниша на фасади налази се биста Влајка Каленића, рад познатог вајара Драгомира Арамбашића, који је радио у духу академизма. Зграда је површине 2.597 метара квадратних, а састоји се од тридесет два стана и две собе. Новац од рентирања ове зграде користи се за попуњавање Фонда Влајка Каленића и помагање сиромашним студентима Економског факултета.

ПИЈАЦА, УЛИЦА, КАФАНА

Пијаце су мала срца града. То су места на којима од раног јутра пулсира живот, где се сусрећу село и град у племенитој потреби да учине нешто једно за друго.
Ври живот и на Каленић пијаци, „најгосподскијој од свих пијаца”, како кажу. Можда је тако зову јер се налази у срцу Врачара, где живи највећа београдска господа, можда зато што је и Влајко Каленић био прави господин (скромност је у његово време била прва одлика господства). Пијаца је подигнута 1926. на Каленића гувну, имању које је Влајко наследио од оца. Београд се тада брзо ширио и показало се да Велика пијаца не може да задовољи све потребе. Стога је направљена Каленић пијаца, а 1933. добила је и своју пијачну управу.


Пуна је боја. Има ту разноврсног поврћа и воћа, предивног цвећа, меда, рукотворина. Људи на пијаци углавном не знају ко је Влајко Каленић. Продавац воћа, Радомир Дамјановић, широко се осмехује. Чуо је за добротвора Влајка Каленића. Зна и за податак да су камене плоче којима је поплочан већи део пијаце законом заштићене, тако да су сачуване. Заиста, оне сијају као да су јуче постављене.
На неколико пијачних тезги продају се папуче. Сигурно су много другачије од папуча које су продавали Каленићи. Можемо само да нагађамо шта би Влајко рекао о понуди папуча на својој пијаци. За тезгом раде жене које су се већ помало предале пред животом. Не верују да је могуће да се обућар обогати.

Одмахују главом, неће да се сликају. Данас су богати неки други људи, неке друкчије сорте.
Осим пијаце, Влајко Каленић на Врачару има своју улицу и своју кафану. Каленићева улица, у близини пијаце, мала је и прилично прометна. Повезује Милешевску и улицу Максима Горког. Пуна је живота, као и пијаца. У тој улици је неколико продавница, апотека и „Скроз добра пекара”. Аутобуси 25 и 26 имају стајалиште у Каленићевој улици. Овим крајем су некада, руку под руку, пролазили Милева и Влајко.
„Каленић”, „ресторан домаће кухиње,” једна је од ретких кафана у Београду која је задржала изглед оних старих српских, са карираним столњацима, гурманских. По речима шефа овог ресторана Радише Пејовића, који је годинама радио у „Шуматовцу”, овде се могу поручити добра кувана јела. Још увек се кувају свињске ногице и шкембићи. Имају и добра вина, домаћу ракију. Влајко и Милева би овде радо ручали.

Извор: Национална ревија, Аутор: Гордана Симеуновић, Фото: Жељко Синобад, Гордана Симеуновић, Архива НР