Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА МАНАСТИР МАНАСИЈА, ДРАГУЉ СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ КУЛТУРЕ

МАНАСТИР МАНАСИЈА, ДРАГУЉ СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ КУЛТУРЕ

by Stefan Milanovic

Повучен у мир и тишину, у живописној клисури реке Ресаве, недалеко од Деспотовца, налази се манастир Ресава, данас познатији под именом Манасија. Својим велелепним храмом и снажним утврђењем, вековима је привлачио пажњу путописаца.

Манастир Манасија или Ресава један је од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и најзначајнија грађевина која припада такозваној моравској школи. Манастир је задужбина деспота Стефана Лазаревића, чије се мошти, по анализама археолога, антрополога и стручњака за ДНК анализе, налазе у јужном делу цркве, испод беле мермерне плоче.

Почео је да се зида 1407. године а градња је окончана 1418, када су се уселили монаси, па је одмах после оснивања Манасија постала културни центар деспотовине. Њена ресавска школа била је преписивачка радионица, извор писаних дела и превода и после пада деспотовине, кроз цео 15. и 16. век. Књиге из те радионице словиле су за добре, поуздане, одлично изведене, без грешака у речима, слогу и акценту.

Манастирска црква посвећена је Светој Тројици а цео комплекс опасан је великим зидовима који су служили за одбрану. То је била утврђена целина од укупно 11 кула, од којих се истицала Деспотова кула.

Али сем културног и историјског значаја, складне архитектуре хармоничних линија и остатака монументалног утврђења, оно што Манасију или Ресаву сврстава у врх средњовековних драгуља јесте њен живопис.

Иако је сачувана тек трећина фресака у манастиру, живопис Манасије спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Многи историјски списи су сведочанство признања лепоте ресавског сликарства. Од Константина Филозофа, преко Карловачког родослова из 15. века, али интензивно тек крајем 18. века, почињу из деценије у деценију да се саопштавају подаци о живопису Манасије. Сви ти подаци казују да је црква “била живописана тако лепо да се то причало као какво чудо у свој земљи српској”, али да су Турци “светитељима очи поизбадали, зидове изгребли и велику скаредност причинили”.

Живопис Манасије се није очувао у целини. Нестало је и натписа о времену његовог постанка. Изгледа највероватније да је већ 1418. године био завршен. Те године, по запису непознатог летописца, на Св. Тројицу, сазвао је деспот Стефан сабор код своје задужбине ради њеног освећења.

Деспот Стефан, као добро образован човек тог времена и љубитељ уметности, заиста је довео најискусније живописце, тада најбоље у читавом византијском уметничком кругу. Они су у Ресави насликали фреске изванредне лепоте, раскошног колорита и истанчане духовне поруке.

Смрћу деспота Стефана 1427. године настала су тешка и мучна времена за земљу, па и за ову светињу. Већ 1439. освајају је Турци, а 1456. године први пут гори. Зна се да је до поновног доласка у српске руке крајем 18. века у више наврата обнављана, али писани подаци о оправкама нису сачувани. Обимни конзерваторско-рестаураторски радови почети су средином прошлог века и у фазама још трају.

Данас женски манастир, чије се сестринство здушно посвећује молитви и очувању манастирског комплекса и живота у њему, Манасија и даље представља сведочанство о необично живој уметничкој и културној активности у Србији с почетка 15. века.

Извор: National Geographic Srbija