Почетна Друштво СЕЛО У СРБИЈИ КАО ИЗВОР ЖИВОТА – “СЕЛО НАС ХРАНИ, СЕЛО НАС БРАНИ!”

СЕЛО У СРБИЈИ КАО ИЗВОР ЖИВОТА – “СЕЛО НАС ХРАНИ, СЕЛО НАС БРАНИ!”

by Stefan Milanovic

Србија је била пољопривредна сељачка земља, како у песми каже – „земља сељака на брдовитом Балкану“. После Другог светског рата на селу је живело око 83% од укупног становништва Србије. Од
тада се сеоско становништво преполовило, а пољопривредом се сада бави само око 10% становништва. Сличан процес се одвијао и у Републици Српској и у Црној Гори. Многа села удаљена од градова потпуно су напуштена, а у другима су остали само старци. Ипак, има још увек и села која живе пуним животом. Пољопривреда учествује у укупном друштвеном производу Србије са више од једне трећине, а у последње време се у Србији, Црној Гори и Републици Српској развија и сеоски туризам.
Људи долазе да проведу одмор у сеоском домаћинству уживајући у природи и здравој храни, а понеки се, рекреације ради, одлучују и да помало учествују у сеоским радовима.
Иако данас већи део становништва живи у градовима, Срби су вековима живели као сељачки народ. У дугом периоду турског ропства у градовима је живело веома мало Срба.

Вековима је српско село живело тако што је већина пољопривредних послова обављана заједнички. Чувене су биле сеоске мобе, обичај међусобног помагања при зидању куће, при жетви, косидби, берби.
На селу се раније живело у проширеним породичним заједницама – задругама, у којима је упућеност једних на друге и заштићеност људи била много већа него данас. Још од средњег века села су скоро увек била подизана на месту где постоји пијаћа вода – била то већа река или неки мањи извор. Битна
је била и близина обрадиве земље, шума, пашњака и пута. Куће и помоћне зграде – штале, амбари, млекари и слично – биле су углавном груписане на мањем простору. Просечно село је бројало око
четрдесет кућа, али је било већих и мањих села, збијених и расутих. Обично се у средишту села или на оближњем брежуљку налазила сеоска црква око које се простирало гробље. Мања група кућа одвојена од главног насеља више километара назива се заселком, а обично представља зачетак новог села.

Моба као свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћДомаћин куће тада сазива мобу – заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско
весеље. Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива – у случају када
треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У томслучају
домаћини нису имали обавезу да хране мобаре. Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело,
плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима – да свако покаже оно што најбоље зна и уме. Мобе су, тако, биле свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице.

Стазе и богазе

Данас кроз већину села пролазе асфалтни путеви. Они стижу чак и до најудаљенијих планинских села. Пут кроз село обично је један, али зато у сваком селу, па и сеоцету, постоји читаво мноштво путића, стаза и богаза које никада неће видети асфалт. Кад је суво, то су обичне земљане стазе. Кад је влажно и кишовито, ове стазе се претварају у блато. За људе из града блато представља велики минус села. За људе из града блато је блато, али само становници села, сељаци, знају да постоје разне врсте блата,
као што постоје и разне врсте земље, то јест земљишта. У Србији су присутни типови земљишта
– пескуша, глинуша и кречуша. Најгоре је заглибити се у смоницу, плодну глинушу црне боје која преовладава у нижим деловима Шумадије, у Мачви и долинама Тимока и Јужне и Западне Мораве. Гајњача је такође глиновита земља, плодна, руменкасте или мрке боје, распрострањена по јужном ободу Панонског басена и у сливу Мораве. Црница је најплодније земљиште, има је у Војводини, Стигу, Мачви. Алувијално земљиште спада у пескуше, а има га дуж Дунава, Саве, Мораве, лако се обрађује, у
планинским деловима преовлађује пепељуша, најраспрострањенија и најмање плодна тло, док је црвеница, плодна и растресита кречуша, распрострањена у Старовлашко-рашкој висији, у Метохијској котлини и источној Србији. У деловима Баната, Бачке и Срема може се наћи и неплодно, заслањено земљиште – слатина.