Почетна Друштво ПРИЧА О ПРЕДРАГУ ГОЈКОВИЋУ ЦУНЕТУ: “ЈАНИЧАР” ЈЕ ПЕСМА О СВИМ СРБИМА

ПРИЧА О ПРЕДРАГУ ГОЈКОВИЋУ ЦУНЕТУ: “ЈАНИЧАР” ЈЕ ПЕСМА О СВИМ СРБИМА

by Stefan Milanovic

Цуне је памтио како су га и Александар Ранковић и Коча Поповић тражили да им пева „Јаничара“. А у томе да су баш обојица нашла нешто у тој песми, могао би се ишчитати читав том о Србији, о две Србије. Нешто о њиховој суштини, подземним силама и разликама, о лепом и убилачком, о фаталној разлици између будућности која је могла бити и будућности која је стигла, погубна за земљу.

Цуне је неприметно донео две ствари у народну песму, две иновације. Почео је као градски крунер (како непреводиво кажу Американци) – певач тихог стила, баладер, као Синатра и Дин Мартин – а уједно и јодлујући и певајући у данас помало смешним шпанским глисандима као један од наших „Мексиканаца” (сингл Халиско!); певач, укратко, „забавне” музике.

Када је почео да снима староградске песме и романсе, а онда и чисте народне песме – србијанскевојвођанскемакедонскесевдалинкепрастаре и новонаписане – пренео је понешто од тога првог, западног стила у фолклорну песмарицу. Резултат, сад кад се чује, задивљујући је.https://www.youtube.com/embed/ffiLXitGNtIЦуне Гојковић и Оливера Марковић уз ТО Јанике Балажа – Бледи Месец загрлио звезду Даницу

Друга иновација, која је тражила техничко размишљање: Цуне је можда први који је схватио Синатрину и Крозбијеву лекцију – да су микрофон и студио такође инструменти и то врло зезнути, који се могу манипулисати у властиту корист, но који знају преварити и бити непријатељи извођачу.

То му је било нужно: био је певач заправо ограниченог волумена, али вероватно најбоље технике од свих, с потпуном контролом гласа – ако се слушалац мало концентрише да запази како Цуне испевава и где узима ваздух у музичким фразама, лако ће чути да је дисање Цунетово као у трубача.

Ако се квалитет певача мери најпре формалним особинама, бојом и тоном, техником, експресивношћу, треба само пустити било коју од песама што их је Цуне снимио у својим anni mirabiles, периоду између 1960. и 1981, створивши вероватно најзаокруженију песмарицу од свих. Треба застати (а то је данас у помахниталом свијету заправо најтеже) и истински послушати макар само неколико песама па да се увиди та раскош.

У колективно несвесној асоцијацији то је „женски” глас – трајно проблематичан и необичан у нашим културама. Употребом ове технике „варао” је том невидљивом присутношћу и оне кондициониране мишљењем (!) да су динароидно певање „на викање” и „ко ће јаче” једини доказ и пример „правог” (мушког) певача. Проширеном метафором: Цуне није гласом разбијао прозоре, он их је палетом вокалних боја тонски осликавао у ваздуху.

Та боја, фарба – е, она је била најлепша од свих. Незахвална су поређења, и погрешна најчешће, али ово се јавило само и незвано: једини с којим би се засигурно Цунету могло наћи сличности по тој боји (али и техници), био је Американац Мел Торме, певач чувеног надимка „the velvet fog” – управо та „баршунаста измаглица” најближа је и опису Цунетове боје.

Зато, кад је достигао зенит, усавршио и заокружио стил, Цунета се, за разлику од толиких – сетимо се Арсена или Звонка Богдана, рецимо – није могло имитирати ни карикирати. Он као да је постао нека „нулта тачка”, с толико предности и супериорности да се његова савршеност ни не примећује, али која иако неопажена и те како делује, поставља се као невидљива оса, несвесна мера за све друге.

Као да ни то није било довољно, Цуне је поседовао и qualitas коју имају ретки певачи: свестраност – способност да се окуша и буде добар у више од једног жанра. Ту је одмах и суров тест. За прилагодљивог певача – певача с „више лица” – често нема веће опасности него да се због свог талента залети и оде предалеко, испадне из властитог природног станишта и на крају испадне беспотребан у сваком жанру.

Певајући изворне народне песме и оне новонаписане, градске, па севдалинке, македонске песме, руске и мађарске романсе, Цуне је прилагођавао себе њима, а онда, теже – њих себи – и том у процесу мењао је и саму песму, „текст” у дословном и пренесеном смислу објекта читања. А звучао је, фасцинантно, увек као Цуне.

Испод те исте маске, међутим – јер о томе се поново ради – дао би на трен наслућена различита лица. И ни у једном од тих лица никада, што је можда његова основна мистерија, нисмо видели оно право. Нигде није откривао директно оно што наши патетици прелако и површно зову „душом”. По томе, он је вероватно и највећи глумац међу певачима, и да је ова култура била паметнија, могао је бити театарски, а не „само” певачки првак.

И то – да ствар усложимо додатно – у улогама негативца. Био би бриљантан ибзенијанац, рецимо, човек с два лица, грађанин с пристојним осмехом испод којег је непозната карактерна затамњеност под притиском, која може и не мора пући у неком моменту. То је могуће наслутио и Ђиђа Карановић у Јагодама у грлу, кад му је дао улогу.

Цуне никада не би могао бити Тома Здравковић из Балканекспреса, лик кога пребијају Швабе – вероватно пре онај који откуцава колегу музичара и онда излази пред микрофон да заведе окупаторе најшармантнијом верзијом „Лили Марлен” коју су чули. Ниједан певач није имао такву скривену „мефистовску” црту у нас.

Пристојан, али на дистанци у опхођењу, а испод тога, наслућује се, један дух заправо силно покретан и ангажован у унутрањим, мрачним и светлим силама бића, негде у дубоким дубинама властитим. Тачно дакле попут боје његовог гласа и слојевитости интерпретације. Спољно, појавност, феномен – оно што чујемо – и измичућа унутрашњост насупрот, у њега су били у апсолутној противтежи, замућујући расветљавање личности и додатно онемогућавајући фиксирање за само једно, за чврст идентитет.

Цуне је испод глумачки насмешеног округлог лица и лаког манира, извесно понирао где други нису могли. А нити ће, сасвим можемо бити сигурни.

Градски човек, без сумње, али нејасне локалне припадности – и Шумадинац и Београђанин, Сремац пореклом, чак су неки говорили Влах и, фрапантно, „бели Циганин”… он није био с једнога места. А у исто време – најсрпскији певач од свих. 

Он није зрачио топлином и присношћу, а што би, по неписаним правилима естраде и грађанске „воспитаности” то више покушавао, лажније би деловао, у интервјуима и конферанси онога времена и адета. Причало се да је знао деловати и умишљено. Ако је тако било – имао је и рашта, наравно. Могуће је то пак био рефлекс исте оне шкорпионске црте: такви се људи по правилу осећају недовољно цењени јер знају да носе нешто собом што нико нема и да су у стању мењати ствари, понекад читав непосредни свет око себе.

На крају, и као једино битно, на свега неколико албума и са серијом сингл-плоча оставио је песмарицу у којој су највећим делом дефинитивне верзије наших класичних народних и градских песама, оних које чине наше само биће. И постао певач – најбољи од свих – чије право лице никада нисмо упознали.

Ипак: као сви велики извођачи, да би постали таквима, отпевано мора да надрасте себе, мора да захвати више од намере. Једном песмом Цуне је ухватио нешто истински мистериозно, нелично, опште, а нерешиво и предсказујуће.

https://youtu.be/fY7LmX_-onY

Тако је снимио „Јаничара”, песму која је узбујала неке чудне, тајне енергије. Онако како је написана, била би то песма добра и велика по себи – постандрићевска новела у четири строфе, са стиховима Радомира Васиљевића и музиком чувеног Новице Неговановића. Песма садржајем тешка, готово непријатна од историјског патоса, типска, и агресивне емоције, па ипак, ипак тако потресна.

Али тек је начин како ју је Цуне отпевао, савршено калибриран, учинио да у њој изнад речи проговори још нешто – нешто врло уздржано, а нелагодно. Траума, комплекс, неизречено, најразличитији нетакнути колективни односи и мучне, чинило се анахроне, приповести, свиле су се у овој песми, а певач је нашао начина да попут необичног картографа открије мапу дубоко потиснуте територије, тако да јој грубе, а уплашене руке цензора ништа не могу, осим да је комплетну запале. То што је песма сама била запаљив материјал, друга је ствар.

Има у њеном историјату тренутак који је невероватан, као драмски: Цуне је памтио и једном рекао како су га и Александар Ранковић и Коча Поповић тражили да им пева „Јаничара”.

Има ли, у бескрајној сугестивности тог мотива, супротнијих појава од ова два пала моћника? Али упркос томе, то да су баш њих двојица нашла нешто у тој песми, могао би се отчитати читав тајни том о овој земљи, о две земље у једној вечној подели. Нешто је ту ухваћено о њеној суштини, њеним подземним силама и разликама, нешто о лепом и убилачком, с небројеним гранањима, о подељеностима, могућностима, конфликтима, о фаталним разликама између будућности која је могла бити и будућности која је стигла, погубна.

Цуне, уздржаношћу изведбе – без обзира на неке тешке деонице – измакнувши се сасвим с пута песми, подигао ју је као огледало две личности и два концепта историје. И дао наслутити ону најсубверзивнију мисао што се јавила у дну песме: да су без обзира, на крају баладе (sic!), изгледа њих обојица ипак једно. Циницима на злурадост, а већини обрнуто, као трагичко схватање.

У оба случаја, само велики уметници у стању су да овако, из прошлости, преткатастрофично, полонијевски, поставе ствари, тумачећи и безречно, само нечим наслућеним у тону. У том смислу, већега тумача од Цунета напросто није било.

Извор: ртс.рс; Аутор: Ђорђе Матић