Почетна Колумна Косовић (Ослобођење): РУСИЈА ВУЧИЋУ НЕ ВЕРУЈЕ

Косовић (Ослобођење): РУСИЈА ВУЧИЋУ НЕ ВЕРУЈЕ

by Stefan Milanovic

Почетком месеца, имао сам прилику да заједно са председником покрета Ослобођење Млађаном Ђорђевићем боравим у двонедељној службеној посети Москви. Разлог наше посете је била конференција о Косову и Метохији, организована од стране федералне новинске агенције Регнум, као и седница председништва Скупштине народа Евроазије. Поред тога, боравак у престоници Русије смо искористили за низ билатералних састанака са политичким и безбедносним чиниоцима, припадницима државне администрације и Руске думе, али и другим друштвеним актерима, укључујући и епископе Руске православне цркве.

Осим представљања активности и политике нашег покрета и успостављања веза са стратешким партнерима, током разговора са домаћинима стекли смо дубљи увид о руском ставу о актуелним односима Србије и Русије, као и уопште о Вучићевом режиму, који су негативнији него што смо могли да претпоставимо.

Готово сви наши саговорници се слажу да су односи две државе нажалост можда и најгори у последњих неколико деценија, те да их је у протеклом периоду обележило неколико намерно изазваних афера. Од продаје српског оружја Украјини, преко фабрикованих шпијунских афера и врло озбиљних оптужби да Русија стоји иза организације опозиционих протеста прошлог лета у Београду, па све до Вашингтонског споразума – документа у коме је Александар Вучић експлицитно потписао да ће се одрећи снабдевања енергентима од Русије, тиме испуњавајући амерички геополитички интерес. Први корак у реализацији те одредбе је било постављање Зоране Михајловић на место министра енергетике. Недуго након тога, отказана је заједничка војна вежба „Словенско братство“, и то само дан пре почетка, што је у Русији разумљиво протумачено као увреда.

Општа оцена у Москви гласи да актуелни режим у Београду не жели добре српско-руске односе, а у званичним круговима влада велико неповерење у Вучића. У Русији знају да Александар Вучић и Српска напредна странка русофилију користе само за унутрашње потребе, односно за мобилизацију подршке гласача, користећи чињеницу да је бирачко тело у Србији наклоњено Русији и председнику Путину. У пракси међутим, посебно на спољнополитичком плану, дела говоре потпуно супротно. 

Разлог оваквог односа српских власти је планирана издаја Косова и Метохије, а треба га посматрати кроз призму Резолуције 1244, чији је Русија највећи гарант. Вучићу је за опстанак на власти потребан споразум којим би Србија практично признала Косово и Приштини одобрила столицу у Уједињеним нацијама. Стога на све начине покушава да минира руску подршку и да испровоцира Кремљ да одустане од Резолуције 1244.

Вучић је схватио добитни механизам који му омогућава да има западну подршку за своју власт у Србији. Он зна да је запад у суштини брига за демократију и корупцију у нашој земљи, и да их интересује једино спољнополитичко слагање Београда са задатом агендом. Берлин, Брисел и Вашингтон су ти који би могли да Вучића притисну за кршење демократских слобода, али они то не чине. То није новост. Чак и у академским круговима, за овакав тип режима, чији је Вучић истакнути пример, скован је израз стабилократија. У Хладном рату, за диктаторе који су на страни запада, такав прагматизам се правдао реченицом: „Можда је покварењак, али је наш покварењак“.

У преводу, док год испоручујете спољнополитичке циљеве (у вези Косова, БиХ, миграната итд.) запад ће да жмури на пљачку, корупцију, недемократију. Сада је на реду Косово. Следеће ће вероватно бити чланство Србије у НАТО или укидање Републике Српске. 

Све ово има дугорочно лоше последице на унутрашњи развој у Србији: демократија је поништена, пљачка и корупција су на сваком кораку, национални интерси су погажени јер их Вучић мења за личну власт. Нејасно је како европски и амерички актери не виде да ће трајно угрозити свој имиџ у Србији, ако наставе да пружају безрезервну подршку мафијашком режиму који више не преза ни од чега.

Овакав став Вучићевог режима ће имати и дугорочно лош ефекат по традиционална спољнополитичка пријатељства наше земље. У Русији влада уверење да ће Вучић продати стратешко партнерство са Русијом и одрећи се подршке ове земље у вези са Косовом, у замену за шаку власти. Чак и поједини јавни примери сарадње, попут набавке вакцина, не могу да промене овај став. Вучић то чини јер злоупотребљава русофилску оријентацију српских грађана, док је руски интерес увек да буду присутни на Балкану – уосталом, због тога су једнако сарађивали са свим српским властима, од деведесетих, преко Ђинђића, Коштунице и Тадића, па до Томислава Николића. Али овај период Вучићеве власти може лако остати као трајна мрља на односима две пријатељске земље. Ту мрљу прави један мафијашки режим, искључиво да би себи обезбедио коју годину пљачке више – и зато системски уништава добре односе две државе и два народа.

Ауторски текст: Никола Косовић, генерални секретар покрета Ослобођење