Почетна Друштво ДАМА КОЈА ЈЕ ЛИЧИЛА НА СВОЈА ПЛАТНА: ИЗ ПОЖАРЕВЦА ЈЕ СТИГЛА ДО ДАЛЕКОГ ЊУЈОРКА И УМРЛА ОНДА КАДА ЈЕ БИЛА НАЈСРЕЋНИЈА

ДАМА КОЈА ЈЕ ЛИЧИЛА НА СВОЈА ПЛАТНА: ИЗ ПОЖАРЕВЦА ЈЕ СТИГЛА ДО ДАЛЕКОГ ЊУЈОРКА И УМРЛА ОНДА КАДА ЈЕ БИЛА НАЈСРЕЋНИЈА

by Stefan Milanovic

Својим радом и талентом ова Српкиња стигла је до места илустратора највећих светских модних часописа. Њени цртежи излазили су на насловним странама Вога, Харперовог базара, Шарма и Гламура. Слике Милене Павловић Барили биле су изложене у најпознатијим галеријама широм Лондона, Рима, Париза и Њујорка. Ипак, све је почело у једној сасвим обичној кући у Пожаревцу…

Одрасла у уметничкој породици са оцем који је био италијански композитор и који ју је увек подржавао, и мајком која ју је гледала као “зеницу ока свог”, Милена Павловић Барили је имала прилично необично детињство. Њени родитељи живели су углавном раздвојено, па је она прве године живота провела на релацији Србија – Италија.

Живела је са мајком и баком у Пожаревцу, али је и често одлазила код оца и његове породице у Рим, а путовања ће пратити Милену током целог живота.

Осим овога, Миленин живот и рад обележила је и болест срца. Данас се претпоставља да је обољење установљено већ у осмом месецу њеног живота и да је дијагноза имала великог утицаја на све што је касније чинила. Неконвенционална, храбра и немирна, Милена као да је журила да сваки тренутак живота проживи што интензивније… као да је последњи.

Несхваћена уметница
У Србији оног времена, Милена није наишла на одобравање – слике какве је она сликала, свет на овим просторима још није упознао.

Ипак, није само Миленине уметност била “проблем”. Србију је подједнако интригирао и начин живота лепе интелектуалке – била је млада, еманципована, школована у најбољим школама широм Европе, говорила је четири језика и сликала у техникама које су на овим просторима још биле непознате. Данас се њени радови сматрају почелима надреализма у Србији.

Ипак, биографија Милене Павловић-Барили разликује се од биографског модела већине српских уметника између два рата. Она није имала стално запослење, финансијску потпору државе, мецену нити стални извор прихода. Њена породица, иако на почетку добростојећа, временом је прилично осиромашила нарочито због великих издатака који су одлазили на Миленино лечење.

Зато је млада сликарка рано почела да зарађује за живот. Покушала је да се у родном Пожаревцу запосли као професор цртања, али тамо су је одбили. Исто се догодило и у Штипу, Тетову и Велесу и свуда су говорили исто – нема буџетских средстава за њено запослење.

То је вероватно било пресудно да Милена још једном спакује своје кофере…

СВЕТСКА СЛАВА

Оно што људи са Балкана нису разумели, наишло је на велико одобравање у свету. Милена Павловић је путовала и излагала дела у највећим светским галеријама.

Стигла је и до “обећане земље”, а Америка ју је дочекала раширених руку – постала је илустраторка Вога, а њене слике красиле су насловне стране многих престижних модних магазина.

Ипак, и када јој се свет прострао под ноге, Милена је волела да се врати у Србију и родни Пожеревац.

Мајци је писала: “Свет је диван. Земље лепе, људи интересантни, али ниједну варош не волим као што Београд волим рано ујутро. И нигде ми није небо лепо као ноћу из наше пожаревачке авлије. Ни у Шпанији, ни у Италији! Наше је најлепше!”

Приликом отварања вашингтонске изложбе 1943. упознала је лепог официра авијације Роберта Томаса Астора Госелина, 12 година млађег од ње и – била је то љубав на први поглед. Исте године су се венчали. На брачном путовању следеће године, Милена се озбиљно повредила – пала је са коња и озбиљно повредила кичму.

Ова несрећа, у комбинацији са њеном болешћу срца која никада није мировала, вероватно је убрзала трагични крај…

“Hot pink with cool gray” (“Toplo ružičasto sa hladnim sivim”), ilustracija objavljena u Vogu 15. januara 1940. godine

НЕДОСТИЖНА ЛЕПОТИЦА ПРЕПУНА ТУГЕ

Почетком 1945. изгледало је као да Милена Павловић Барили има све. Рат у Европи се ближио крају и она се надала скором поновном сусрету са родитељима. Иако крхког здравља, била је поред човека ког је волела.

И поред повремених финансијских проблема постигла је велики успех у свету уметности нарочито након што је урадила костиме за балет “Себастијан” чувеног композитора Ђанкарла Менотија. Захваљујући овом успеху потписала је уговор о сарадњи на изради костима за балет “Сан летње ноћи” и коначно се чинило да су пред уметницом мирнији дани…

Милена Павловић Барили умрла је изненада 6. марта 1945. у 36 години живота. Само вече пре, са супругом је била у ресторану где су прослављали пресељење у Њујорк.

У лекарском налазу патолог је записао да је вишемесечни живот у гипсаном кориту ослабио Миленино срце и да нико није знао колико је оно заправо слабо. Као узрок смрти наведен је срчани удар.

Милена Павловић Барили иза себе је оставила преко 300 слика, много скица, цртежа и бесконачну тугу свих који су је познавали.

Остале су и жене на њеним платнима – увек лепе, сетно љупке и недостижне.

Неки кажу да све оне подсећају на српску сликарку. Жан Касуа, књижевник и критичар уметности имао је другачије мишљење. То је Милена личила на своје слике – записао је он.

Извор: Историјски забавник