Почетна Колумна Тадићу, ти не можеш да срушиш Вучића!

Тадићу, ти не можеш да срушиш Вучића!

by Stefan Milanovic

“Знам како се побеђује ова власт и Александар Вучић”. Па не знаш, јер ако мислиш да Вучића неко може победити изборима, онда заправо наводиш воду на његов млин.

Али, то јесте сврха свих скорашњих изјава бившег председника Србије и бившег почасног председника ДС, Бориса Тадића, а везано за његову “самокандидатуру” на будућим председничким изборима у Србији.

Пошто није успео да са Трифуновићем и Живковићем “ослободи” Врачар, потпуно је јасно да неће ослободити ни Србију од Вучића.

Прошло је Тадићевих “5 минута” који су заправо трајали скоро 15. Ономад су га од милоште прозвали “Краљ”, а у Србији то је увек био синоним за неконтролисану власт. Данас још једног “контроверзног
бизнисмена” са севера КиМ зову “Краљ”, што ће рећи да тај епитет није ни најмање похвалан, бар не
часним људима.

Шта “мисле они милиони грађана који су гласали за политику коју смо водили”, видели смо на најгори могући
начин; грађани су гласали против Бориса Тадића, јер им се смучио, па су из ината победу дали Томиславу
Николићу, само да се ослободе “жуте беде”. Дакле, није Николић постао председник Србије зато што га је
народ волео, већ зато што то је то био једини избор против Тадића.

А смучио се Тадић Србији из много разлога. Још као министар војни демолирао је одбрамбену моћ земље тако што је војску и наоружање свео на перорезе и петарде, а као председник је са Шутановцем и Поношем јурнуо ка НАТО. Јурнуо је и према Бриселу, са Борком, али се у последњем тренутку дозвао памети и повукао ручну, поучен резултатима довођења ЕУЛЕX-а на КиМ и “штимовањем” питања о косовској сецесији пред Међународним судом правде, а и Меркелиних “седам захтева”, баш пред кампању, нису били добри по рејтинг.

Као директан учесник косовске приче од 2000. па до јуче, морам признати да је у време Тадићеве владавине нанета огромна штета српским државним и националним интересима на КиМ, чиме су широм отворена врата за уништењем свега преосталога што су урадили напредњаци, социјалисти и пропали јуловци.

Нећу да улазим у причу да ли је Борис Тадић директно учествовао и помагао настанак напредњака, јер сам у то време од првог британског “амбасадора” на Косову, Дејвида Блунта, добио другачије податке и нећу да се бавим службеним разговором који смо имали са монахињом Ирином, али хоћу да кажем да је веома симптоматично када отац не жели да разговара са сином, а син управља народом, а народ после те управе крене према Николићу, а Србија у пропаст.

Не желим ни да се бавим степеном моралног чина почасног председника једне странке који исту напушта да би основао своју. Вероватно би основао и своју државу, да је могао, пошто га је ова најурила.

Темеље расула српског правосуђа пратимо баш из времена Бориса Тадића, који је у улози “Краља” кренуо да направи правосуђе по својој мери. Тај фијаско уставно-правног поретка је невероватно погодовао наследницима, који су успели у ономе у чему Тадић није, а све уз помоћ ЕУ, којој је српско расуло владавине права сметало у Тадићево време, али не и данас, када очекују признање, знамо чега.

Два пута – било је доста. Ни тада нисмо имали среће, а камоли “трећа срећа”, поготову ако та трећа треба да изађе из кухиње западног лонца, јер јасно је да неке амбасаде покушавају да охрабре Бориса Тадића да се наметне као лидер свима осталима, да окупи опозицију, док им је циљ заправио да уплаше Вучића који је пустио машти и језику на вољу, а постао несташан. Свестан је Тадић своје улоге страшила у најави, хтео би да то искористи и унапред се исценка са Вођом. Покушава да стави шапу над развалинама ДС-а и слабостима осталих нерелевантних. Па оставимо их, нека се мувају.

Добро је што белосветски кројачи покушавају да Србију окрпе последњим резервама трулог конца, јер то је сигнал да убрзо стиже свилен гајтан.

Давор Калајжић, пензионисани службеник политичке канцеларије специјалног представника УНМИК-а