Почетна Колумна Александар Тутуш: Гумно за Корба

Александар Тутуш: Гумно за Корба

by Stefan Milanovic

Пише: Александар Тутуш

Од многих лудорија које ових дана као комете бљесну на медијском небу,а потом ишчезавају
да би их замјениле друге, још бљештавије, једна се посебно коси са разумом, или са оним што
је од њега преостало.


Јављају да ће највећи српски проблем АВ, његов колега знан као највећа српска срамота МД,
са благословом најзначајнијег представника Ћунга Лунга теологије код нас и поглавара
вјерског крила СНС-а, познатог широј јавности као Порфирије, утемељити свесрпско
светилиште у Доњој Градини, по узору на древне храмове подигнуте у част Валкири.


Нису се још ни сабрале мисли од недавних догађања на Цетињу у којима су двојица од горе
наведених директно учествовала, а већ на остатке разума пада нова бомба. Како испратити
Порфирија који једног дана дијели чоколадице по Љубљани, није важно чија су дјеца, а ни
произвођач чоколадица, а већ два дана касније погнут и окружен специјалцима спремним да
умртве сваки околни покрет који би личио на претњу улеће у манастир да би обавио – само
вјерски чин. Да ли ми исповједамо исту вјеру..питања је безброј.


Има ли реда да га пратимо? Нема ни реда ни правила, али нећемо престати спајати остатке
на овом згаришту живота и смисла.


Уочи Божића и Короне прошле године Владаоц из Београда изразио је жељу да би он
највише волио за Божићни поклон да упали Бадњак у Пљевљима. Потихо је шапнуо у чарапу за
изговарање жеља, ако већ не буде могуће да он лично дође и упали Бадњак, послао би своју
омиљену шибицу. Било би му, каже, исто као да је он запалио храстове украшене јабукама и
мандаринама по којој би свечано падала зрневља пшенице и јечма.


Током поста вјерни су мудрији. Још је то умни Питагора знао па је избјегавао тешка јела. Оци
на југу, чекајући Рождество Христово забринуше се кад су чули жеље размаженог Владаоца и
након дугог вјећања одлучише да не испуне Владаочеву жељу. Ни шибицу његову – питао је
гласник, очекујући бар нешто с чим би се вратио пред господара.

Ни шибицу – гласио је одговор и врата се затворише.


Вријеме је као и увијек пронашло све. Донијело промјене, а неуслишена жеља изговорена у
чарапу вапила је за задовољењем. Владалац је гледао час у шибицу, час у саговорника преко
стола. Мук. Обојица су гледала у фосфорну главицу која је у тили час могла постати
прождирући огањ. Моћ.


Дајем ти ову шибицу која није отишла кад је требало. Јер да је отишла у Пљевља, мало шта би
се од тога у Црној Гори десило, ни литије, ни онакви резултати избора. На вријеме би се
подјелили на наше и њихове – говорио је Владалац пружајући шибицу Порфирију.

Носи ту шибицу и кад нису хтјели у Пљевљима, нека иде на Цетиње, пред манастир – изрече
Владалац и утону у неку врсту сна.


Заиста, све што се тих дана око устоличења Новог Митрополита дешавало било је као ружан
сан. Још почетком деведестих кад је Либерални савез на Цетињу био способан и јак да
подигне неколико хиљада Цетињана, црквени живот вјерника СПЦ одвијао се уз пар
спорадичних инцидената свих тих година – сасвим нормално. Након хеликоптерског
благослова, све што је урађено за вријеме митрополита Амфилохија блаженог помена на
помирењу живих и мртвих запаљено је том шибицом уз оне гуме на улазу у Цетиње. Са малим
закашњењем од годину и осам мјесеци шибица је упалила братско помирење које се градило
деценијама. Да ли су затворена врата цетињског манастира док је трајало устоличење
митрополита Јоаникија заиста знак побједе Српске Православне Цркве, како већ недјељама
ликују режимски медији у Србији и разни сљедбеници Ћунга Лунга теологије? Не спекулишући
о будућим приликама у Црној Гори, једно је извјесно; начин на који је Мило Ђукановић
обликовао и притом заштитио своју владавину поистовјећујући себе, свој лик и дјело са свим
државно – историјским црногорским, може послужити као једна показна вјежба за полазнике
балканске вечерње политичке школе и упутити недвосмислено на идентичан процес у Србији
гдје је свака критика лика и дјела предсједника од стране режима унапријед одбачена као
напад на српство и Србију.
И док се већ главни играчи селе на нове пројекте, у овом тренутку као што уводни дио текста
назначује, наша уморна пажња заокупљена је идејом свесрпског светилишта. Свега десетак
дана послије Цетиња највећи српски проблем АВ, највећа српска срамота МД с благословом
предводника вјерског крила СНС –а Порфирија, праве пред јавношћу планове за прављење
свесрпског светилишта у Доњој Градини, дијелу некадашњег логорског комплекса Јасеновац
који територијално припада Републици Српској.


Да су у питању само политички поени, некако би се и смирили, иако је грађење политичког
имиџа на заједничкој историји недопустиво, посебно кад је у питању посебна тема из српске
историје – страдање Срба и Геноцид над њима у НДХ. Међутим, да нису у питању само
политички поени него једна опсежнија иницијатива свједочи неколико примјећених
активности и догађаја који се одигравају у исто вријеме.

У Београду, углавном посредством приватизоване, али и режимске новинске агенције Танјуг,
инсталиране на остацима имена и значења истоимене новинске агенције из друге Југославије,
те на државној РТС, у Политици, док се с једне стране извјештава о свесрпском светилишту,
јавност се суочава са најновијим неопростивим лицитирањем бројем српских жртава логора
Јасеновац. Овог пута ти искривљени подаци од осамдесетак хиљада убијених Срба долазе са
водећих српских медија. Очито да је призивање у колективну свијест Јасеновца које је
започело филмом који је спектакуларан само темом, а који се смишљено анемично дохватио
проблемом Геноцида, дио општег плана – уклапање у ревизионистички тренд и промоција
нове врсте издаје, умањивање сопствене жртве. Да фалсификати које подмећу државни
медији нису били случајност биће нам јасно ако знамо да је управо 14. септембра, дакле
истовремено са тим срамним извјештавањем српских медија, у Загребу вођа вјерског крила
СНС-а, у јавности познат као Порфирије отворио у просторијама Српске православне опште
гимназије ”Кантакузина Катарина Бранковић” Седми међународнинаучни симпосион подназивом ”Новомученици: Полиперспектива” који заједнички организују епархија пакрачко –
славонска, Одбор за Јасеновац СПЦ и Музеј жртава геноцида. Симпосион је интересантан јер
на њему посебно мјесто заузима њемачки историчар и од неког проглашени ”највећим
стручњаком за НДХ” Александар Корб.

Управо Корб отвара ту нову перспективу која сепаралелно подржава и од стране већ поменутих медија у Србији. Та перспектива није у строгом смислу негационизам, али се Корб већ од раније у својим књигама попут ”У сјенци свјетског рата: масовно насиље усташа над Србима, Јеврејима и Ромима у Хрватској 1941 –1945” и у јавним иступима и интервјуима као у оном датом загребачком Јутарњем листу из

  1. на један специфично опасан начин изјашњава о злочину над Србима у НДХ. Наиме, по
    Корбу злочин над Србима у НДХ је масовно насиље,никако не геноцид, који је по њему у исто
    вријеме извршен над Ромима, али не и над Србима. Масовно насиље је често спровођено под
    утјецајем параноје која је обузимала усташе да ће их Срби напасти. Ово насиље је често било
    стихијско, насумично и како говори Корб без ”мастер – плана”. Када говоримо о бројевима, ту
    Корб помиње бројку од око 300.000 побијених Срба, али одбацујући појам Геноцид поступа
    хиперкритички кад су Срби у питању. Његова теорија у науци могла би се назвати по оној
    нацистичкој 100 за једног. Сви су Срби могли бити убијени, али без мастерплана у некој
    загребачкој фиоци то и даље не би био геноцид. Корб каже да је често злочин био
    интезивиран због српског покрета отпора нацизму и усташтву. Више боли кад се мрдаш.
    Дакле, мало у Љубљану подјелити неки бомбон дјечици, па мало десант на Цетињу, онда
    свесрпско светилиште и као круна прве половине септембра симпосион ”Полиперспектива”.
    Тешко је испратити дјеловање Његове(читај Вучићеве) Светости, ухватити коју је маску
    навукао, али се свима који желе и могу да виде открива његова деструктивна
    мултифункционалност.
    С поменутог Цетиња, својеврсног Портрета Доријана Греја самог српства,из Митрополије
    стиже најава да ће се за свесрпско светилиште приложити гумно. Остаје нејасно да ли ће оно
    послужити као таргет за падобранске скокове или да се на њему са Корбом и њему сличним
    теоретичарима утврђују чињенице о српском страдању у НДХ, посебно у Јасеновцу.
    Корб одбацује бројку од око 700.000 хиљада побијених као пропаганду који долази из
    српских националистичких кругова, иако су прве процјене и налази комисија установљених
    послије Другог Свјетског рата у комунистичкој Југославији управо извор тих података.
    У истој колони ступају Вучићеви медији, Порфирије, Ћулибрк, Ристић, Корб и остали налазећи
    да је реалан број јасеновачких мученика око 80.000, иначе убијених без стварне намјере да се
    српски народ затре, без мастер плана. Да ли је довољно да Порфирије да неколико
    патетичних изјава које би кад одрасту требале мудро црнити листове неких књижица , па да
    сви ћутањем потпишемо налазе ових сумњивих бројача? Није!
    У другој, непрегледној и вјечној колони иду нечујни и невидљиви Јасеновачки Новомученици,
    из савског блата, свједочећи Христа и вјеру православну због које страдавају, право ка
    небесима, не знајући за ове прве, не знајући да ће их једног дана бројити, па брисати и око
    тога се свађати. Мучеништво је свједочанство, невјерник ће га увијек наново претресати. Као
    што невјерни не вјерује у Васкрсење, не вјерује ни у јасеновачко мучилиште. Изнова

пребројавати становнике небеса је као да изнова бројимо Христове ране. Безброј их је. И
небројиве су људским језиком истовремено.
Срби су од крштеног и народа спремног на жртву постали невјерни и некрштени, а најмање
спремни на жртву. Данашњи Србин не вјерује у Србина из Јасеновца. Они се не познају, не
због временске дистанце него због тога што их не веже вјера. То је нит спајања. У општој
десакрализацији коју спроводи безбожни режим у Србији, покушава се на остацима једне
културе и духовног народа величати плот.
Погрешно. Ми смо мали и јадни и једино што нас је у историји поставило на мапу свијета
била је жртва и мучеништво. Тад смо надрастали сами себе, своју пролазност – на Косову и у
новом вијеку; у Јасеновцу и на многим другим знаним и незнаним стратиштима, од Голубњаче
и Јадовна, преко Слане и Шибуљина, Глине и Јастребарског – гдје смо свједочећи Христа
постајали историјски, свједочећи небеско добијали земаљско право.

Јасеновачки цвијет не тражи воде. А броју неизбројивом и не схватљивом не прилазите
невјерни! Бар док не повјерујете у смисао мучеништва српског народа у НДХ. Из једног
критичког и рационалистичког приступа не произлазе добри изгледи, јер Јасеновац и
стратишта Срба су колико историјска толико и духовна категорија. Јасеновац је као Божје име.
Не помињи узалуд. Да невјерни скрнаве сјећање, умањују нашу жртву не можемо спријечити,
али немојмо то сами радити – а чини се да смо близу да се након издаје Косова и ово срамно
поглавље отвори.