Почетна Некатегоризовано Пише Млађан Ђорђевић: Године почињу јануаром

Пише Млађан Ђорђевић: Године почињу јануаром

by Stefan Milanovic

Готово истог дана, појавила се информација да се председник Црне Горе Мило Ђукановић повлачи са места председника ДПС-а као и да се неће кандидовати за Председника Црне Горе, на првим следећим изборима. Анализирајући целокупан политички контекст, покушаћемо да решимо овај ребус тј. разјаснимо о чему се заправо ради?

О Ђукановићу

Мило Ђукановић је у фази своје политичке каријере када је његов значај и утицај у Црној Гори на силазној путањи, без велике наде да се може повратити. Очигледно је да се његова политичка „звезда“ гаси. Самим тим се поставља питање како је себе довео у ситуацију да, благо речено, представља баласт сопственој политици и најближим политичким следбеницима. Другим речима, питање је зашто се није повукао раније? Мудри политичари, велики државници, су то радили када су били у зениту политичке моћи.

Разлог може лежати у чињеници да он никада није размишљао „главом“ политичара. Имао је инстикт бизнисмена „пиране“, којем је увек на првом месту био сопствени интерес. Политички доследан једино у заступању интереса вањских политичких ментора, успео је креирати Црну Гору по њиховој мери. Све друго била је илузија политичког и економског развоја. Дубоко подељена држава без општеприхваћених националних интереса је његов политички легат.

Формални завршетак његове политичке каријере отпочео је 30-тог августа прошле године. Суштински себи је потписао политички крај, кад је на конгресу у “Бемакс арени”, исказао аспирацију рушења тековина Француске револуције (одвојеност цркве од државе) и креирања државне религије. Од неког ко се политици учио на партијским скуповима омладинских задруга комунистичке партије, није се могло ни очекивати више.

О ДПС-у

Године почињу јануаром! Овај слоган је почетком деведесетих довео ДПС на власт. У јануару ће врло вероватно поново бити врло значајан датум за ДПС. Биће то почетак краја једне партијске политике оличене њеним вечитим председником. Без икакве дилеме, политика Америке на Западном Балкану нема времена за губљење. Напросто, неће безнадно чекати да се корумпирани локални политичари – бизнисмени сами повуку и ослободе простор за промене и преслагање политичке сцене, посебно не у Црној Гори.

Најновија најава да ће се следеће године одржати унутар партијски избори за председника партије ДПС-а, је истовремено и најава да се Мило Ђукановић неће поново кандидовати за председника. Да ли ће то сам рећи у јануару или ће му бити речено, потпуно је свеједно. Да је имао политичке мудрости урадио би то у јануару ’21. године на партијском конгресу. Урадили би то и његови најближи сарадници. Овако остаје да ураде то у јануару ’22. године под санкцијама!

Колико ће то ДПС учинити другачијим, зависи од тога колико ће интересне фракције успети да се ставе под контролу. Сигурно је само једно, након тога ДПС више никада неће бити она политичка снага која се годинама борила за апсолутну власт. Остаће без бирача који су гласали због интереса којег више неће моћи реализовати. Покушаће своје стечене интересе да задрже “другим путем”.

Остаје нејасно, колико ће ДПС успети да се одупре утицају садашњег председника партије на избор новог. Такође, сигурно је да су и унутарпартијске фракције већ почеле са лобирањем за своје кандидате. Актуелне медијске најаве могућих кандидата нису ништа друго до заузимање почетних позиција. Ово питање је врло важно, од њега зависи интегритет и будућност ДПС-а.

О Црној Гори

После вишедеценијске једнопартијске владавине и аутократске власти, Црна Гора је успела да прескочи историјске и друштвено социјалне лимите. Литије су од црквене молитве путем поворке, против Закона о слободи вероиспевести, довеле до врхунца општенародног незадовољства, што је резултирало историјски првом редовном сменом власти у Црној Гори.

Такође, избори су показали фрагментираност политичке сцене у Црној Гори, углавном базираној на партијама које су директни или индиректни наследици оних партија које су биле производ бурних политичких догађања из 90-тих година прошлог века. Може се рећи да је већина тих партија изникла из истог корена тј. јединствене комунистичке партије.

Колико год да је парламентарна већина хетерогена и Влада изгледа нестабилна, период кроз који пролази Црна Гора се показује као природан транзициони процес политичког сазревања. То сазревање никада није лако нити једноставно. Посебно не може бити брзо нити спроведено као једнократан процес.

Зрелу и отпорну друштвену заједницу чине слободни грађани и независне институције. Колико ске било деградирано и једно и друго у Црној Гори, постало је јасно тек након смене власти. То је резултат који оставља иза себе сваки аутократски и једнопартијски систем. Колико тешко је успоставити институције система у друштву са разореним друштвеним вредностима, показује задњих годину дана политичког живота у Црној Гори. То сигурно може бити довар наук за Србију.

Међупартијска препуцавања, између партија парламентарне већине и перманентна критика Владе често без основа, су показала колико су поједине партије, након дугогодишњег опозиционог статуса, биле неспремне за вршење власти. Претходни период је показао и сву површност политика које су водиле.

Напокон, грађани имају прилику да се на прави начин упознају са правим могућностима и политичким вредностима партија у Црној Гори. Све ће мање гласати против неког и неке политике а све више за квалитет живота и опште интересе!

Неопходност сазревања партија је само један од предуслова за укупно друштвено сазревање. Оно што је свакако позитивно јесте чињеница да су сви ти процеси отпочели.

О лидерима

Данашњи партијски лидери у Црној Гори, генерално се могу поделити у две групе, оне који још увек нису изашли из политике 90-тих и оне који су, рекло би се, грађанске профилације. Док прве оптерећује наслеђе подела у друштву, ове друге карактерише несразмерна политичка амбиција и нестрпљивост.

Претходна година нове власти у Црној Гори, каква год да је била, је омогућила да сви покажу своју спремност на промене и неопходну политичку адаптивност у складу са новим политичким улогама.

ДПС и ДФ су остали доследни својим политикама подела. Чињеница је да уз себе, још увек, вежу значајан проценат бирачког тела. Заробљене политикама својих лидера, коалициони капацитети ових партија су врло ограничени, готово да не постоје. Управо то је основни разлог због којег је готово немогуће направити значајније преслагање политичке сцене у Црној Гори.

Партије се морају ослободити окова аутократског утицаја својих лидера, на исти начин као што је то урађено на државном нивоу. Додатно, политички коруптиван карактер њиховог деловања, ће их засигурно довести до изолације и санкција међународне заједнице. Без сумње, постојећа ситуација у тим партијама није одржива.

Смењивост политичких лидера је основни предуслов креирања политички стабилног друштва у Црној Гори. Ово важи и за лидере партија, условно речено, грађанске профилације. Иако млади по годинама живота, лидери ДЦГ, УРА-е и ПЦГ показују исте склоности несмењивости као и њихове старије колеге из ДПС-а, ДФ-а, УЦГ и СД-а.

О мањинској влади

Политичке амбиције лидера партија парламентарне већине, су врло често у нескладу са партијским капацитетима. Ово посебно важи за УРА-у. Илузија политичке моћи, коју константно креирају, најбоље се показала на изборима на Цетињу. Иако у константном паду, на задња три изборна циклуса, представили су се као победници!

На исти начин креирају илузију доласка на власт на државном нивоу. Користећи своје једине капацитете које имају, политику уцена, креирају илузију мањинске Владе. Знају врло добро да је таква влада немогућа и да би то била безобзирна превара бирачког тела. Заборављају најважнију чињеницу да су промене отпочеле литијама и народним бунтом против отимања духовних светиња. Искључиво као последица тих догађања десила се смена власти у Црној Гори.

Илузија је и да су успели отети мањине из “наручја” ДПС-а. На жалост, мањинама се управља ван Црне Горе. Мањине се морају окренути себи и превасходно интересима Црне Горе. То је још један од предуслова за политички стабилну Црну Гору.

Оно што је најболније јесте чињеница да су поједини министри и високи чланови Владе, злоупотребили своју функцију, да представе своју Владу међународним круговима гором него што јесте. Не случајно, да би себе, на челу са УРА-ом, понудили као решење. Оно што заборављају јесте да су у ствари на прави начин међународној заједници представили себе у правом светлу.

У ствари, представили су своју потребу да се докопају оних делова власти које не контролишу. Свесни су чињенице да, илузијама и редовном политичком борбом, више никад не могу стећи актуелне политичке позиције или вршити власт. Зато покушавају да икористе једину шансу коју имају и која им се указала: да преузму власт, да би себи обезбедили вршење власти и у следећем мандату. Заборавили су само једну ствар, грађани су схватили да је највећи чин политичке корупције када их власт “купује” њиховим новцем.

Једноставно, ослобођени народ неће дозволити да се са њим било ко поиграва. Управо због тога, илузија је да ће пендрек којег држе у руци, бити довољан за превару народа. То време је прошло и никад се више неће поновити. Страх од власти више не контролише моћ расуђивања, слобода је. Зна то међународна заједница ако не знају политичким амбицијама опијени лидери.

Промена власти у Црној Гори, као и било која варијанта нове власти, не може и не сме бити базирана на најједноставнијој математичкој операцији сабирања до 49. Мора бити базирана на истински реформисаним партијама, са зрелим и смењивим политичарима на њиховом челу, чија моћ личне и партијске интроспекције је базирана на њиховим интелектуалним и образовним капацитетима.

Очигледно је да ће Црној Гори требати још мало транзиционог периода до формирања прве стабилне Владе. Прва контролна тачка или прво пролазно време, мериће се крајем маја или почетком јуна, на локалним изборима у Подгорици.